E-kiosk
Drage naše,
Sigurni smo da se super snalazite u ulozi majke. Verujemo da uz našu pomoć, iskustvo vaše majke i savete prijateljica, uspevate da rešite svakodnevne probleme i problemčiće na koje nailazite. Svesni smo da od silnih obaveza nemate vremena ni da se naspavate, ali ipak se usuđujemo da vas zamolimo sledeće: napišite blog! Zabeležite svoja iskustva (dobra i loša), podelite svoja osećanja sa mnogobrojnim ljubiteljkama ovog sajta, opišite neki događaj iz svog života (porođaj, prvi susret sa bebom, nesuglasice sa svekrvom…) – šta god vam padne na pamet! I šta onda? Najlepši i najinteresantnije napisan blog objavićemo u štampanom izdanju koje se pojavljuje na kioscima svakog 25.-og u mesecu. Ako ne želite, ne morate se potpisati punim imenom i prezimenom, možete ostaviti samo šifru ili pseudonim. Dakle, pišite i onda kupite naredni broj “Moje bebe” – možda ćete u njemu zateći svoj tekst i osvojiti poklon sponzora 
Odlichna vam je ideja… napisacu vam svoje iskustvo sa porodjaja…cisto da ostale sapatnice znaju da to ne mora da bude traumatichno iskustvo… sada moram da idem, beba plache… cujemo se uskoro
Božiji dar
Kako da pošaljem priču na blog.
Napisite svoje iskustvo i ostavite ga u obliku komentara, bas kao sto ste postavili pitanje. Ako je prica duza, napisite je kao doc. fajl i posaljite na nas imejl: mojabeba@color.rs u obliku atachmenta, sa naznakom, “Blog”. Sve najbolje zeli vam redakcija casopisa Moja beba
Nadam se da vam je stigla moja priča. Veliki pozdrav od Tee i njene mame.
Sutra shaljem pricu mejlom
Lepa je i ima hepi end…
Postovani, imam jedno pitanje.
Imam devojcicu starosti dve godine, ali imam problem sto nju ne zanimaju ni crtaci, ni knjige odnosno nece da joj citam, kocke je jedno vreme slagala sada nece ni to, sta mogu da joj predlozim kao alternativu za njen uzrast?
Vidim da joj je jako dosadno!
Molim Vas odgovortie mi na mail.
Unapred zahvalna
S’ Postovanjem
Jelena
Postoji niz nacina da razbijete dosadu, pogotovo u letnje vreme, kada dosta vremena mozete provoditi na otvorenom. Mada cemo u narednom broju casopisa “Moja beba” objaviti tekst o igrama na otvorenom, do tada, sto cesce izvodite dete medju vrsnjake – na igralistima nikada nije dosadno. A nije lose ni da probate da joj kupite casopis “Medeni meca” – on je namenjen deci tog i malo starijeg uzrasta.
Postovani, molim za pomoc! Imam devojcicu koja ima tacno dve godine samohrana sam majka, ne radim, sa njom provodim svo vreme, a zivim sa njom i svojim roditeljima. Ne vidja oca jer je u inostranstvu. Bila je jako mirno i umiljato dete a poslednjih nedelju dana samo hoce da se bije, bije mene,baku i deku, udara rukama ili nekim predmetom. Pokusala sam na fin nacin da joj objasnim da to sto radi ne valja, da je to ruzno. Pretila sam joj, plasila je, vracala joj udarce naravno samo polako, ali nista nisam uradila ona i dalje tera po svom. Molim Vas recite mi kako da se ophodim prema njoj i kako da prestane tako nekulturno i bezobrazno da se ponasa?
Unapred zahvalna
S’ Postovanjem
Jelena
Meni je pomogla Dr Vanessa Kovacevic..mogu Vam dati njen email.
Pozdrav
Postovani, molim za pomoc! Imam devojcicu koja ima tacno dve godine samohrana sam majka, ne radim, sa njom provodim svo vreme, a zivim sa njom i svojim roditeljima. Ne vidja oca jer je u inostranstvu. Bila je jako mirno i umiljato dete a poslednjih nedelju dana samo hoce da se bije, bije mene,baku i deku, udara rukama ili nekim predmetom. Pokusala sam na fin nacin da joj objasnim da to sto radi ne valja, da je to ruzno. Pretila sam joj, plasila je, vracala joj udarce naravno samo polako, ali nista nisam uradila ona i dalje tera po svom. Molim Vas recite mi kako da se ophodim prema njoj i kako da prestane tako nekulturno i bezobrazno da se ponasa?
Unapred zahvalna
S’ Postovanjem
Jelena
Ako Vam nije problem dajte mi njen mail?!
Unapred zahvalna
Jelena
Drage mame,
nemojte stedeti svoju decu suvise.Moja Bojana je rodjena 14.decembra i od samog pocetka je svakodnevno izvodimo,i po najgorem vremenu,makar na par minuta.Kapa,jaknica ako je hladno-vasem detetu ce prijati svez vazduh,verujte mi.Bojana je savrseno zdrava beba koja je osetila i hladnocu,i kisu i sneg.Uskoro ce napuniti sest meseci i jos nismo doziveli niti prehladu,niti upalu,nista…Da ne pominjem da posle setnje mnogo mirnije spava.Gledam mame koje na +25 decu izvode prekrivenu cebetom,u dugim rukavima-nema potrebe za pretopljavanjem,dete mora da stvori imunitet.Toliko za sada od mene,
puno pozdrava od Boke i Goce iz Nisa
Drage buduce mame,zelim da vam pruzim podrsku u nastojanju da dojite svoje bebe.Ja sam mama devetomesecne Jane i moram reci da iako je u pocetku bilo naporno i uzasno stresno uspostavljanje laktacije i navikavanje bebe na dojenje to nije dugo potrajalo.Probajte da izdrzite,stisnite zube i posle nekoliko dana cete osetiti sta zaista znaci taj dar od prirode za vas i vasu bebu.Puno pozdrava
Najljepse sto se moze desiti jednoj zeni je donijeti djete na svijet….nema nista ljepse od malog stvorenja koji je toliko nevin…..gledati ga kako raste prava je avantura……jednostavno sve
Pozdrav divnom casopisu….mi vas citamo evo sesta godina. Moja starija cerka puni u septembru sest a mladja je sad u junu napunila godinicu. I moram priznati da sam se odusevila da ste u ovom novom broju obradili temu hemangioma. Naima moja mladja cerka Katarina je rodjena sa hemangiomom. Kako je ona rasla rastao je i hemangiom. Nalazi se na vratu i dosta je bio ispupcen i veliki. Dosta smo citali na netu i videli smo da kod nas postoje laseri koji regulisu manje hemangiome. A u svetu vec tri godine postoji terapija propranolom. Kad je napunila 9 meseci isli smo na konsultacije kod plasticnog hirurga koji je predlagao operaciju. Ja sam htela jos jedno misljenje i otisli smo do divnog doktora Rakica u Tirsovu. Upravo on nam je ponovio iskustva iz sveta i kod nas sa propranolskom terapijom. Ostali smo nedelju dana i Katarini je uvedena inderalska terapija, na koju je super odreagovala. Prima je vec mesec i po dana i hemangiom je splasnuo i poceo polako da bledi. To je nase iskustvo koje zelimo da podelimo sa svim roditeljima koji imaju isti problem. Nadam se da sam bar nekome pomogla. Puno pozdrava od Katarine, Milice i mame i tate….
Dragi moji,veoma mi je drago da ste u novom broju casopisa pisli o hemangiomu.Vi ste moj najdrazi casopis i sa Vama sam vec 3 god. od kada se rodio moj Pavle.Skoro sam na forumu postavila temu-hemangiom ko dece-,ali nije imalo mnogo komentara.Moj Pavle je dobio hemangiom sa mesec dana.prvo je izgledao kao ogrebotina,a onda je postajao sve veci,nalazi se u predelu slepoocnice.Do prve god.je bio ljubicaste boje,a kasnije je poceo da se smanjuje i da bledi.Sada u 3 god.je roze boje i veoma je mali.Sve sto ste napisali je meni rekao lekar pre 2 god. i sve je tacno.Roditeljima porucujem da nista nije strasno,a Vama da ostanete onakvi kakvi jeste, puno uspeha i hvala sto postojite.Vasa Julija…
Zaboravih da dodam,imam jednu molbu za Vas,da ako mozete da pisete malo za stariju decicu od 3 god,Znam da je Vas casopis namenjen bebama,Ali se nadam da postoji mogucnost i za nekoliko strana za malo starije.Srdacan pozdrav i unapred hvala od mama Julije i trogodisnjeg Pavla iz Leskovca
Имаm тпитањe о исхрани. Почела сам da ne мешаm хранy (скроб и протеин) и nikad se нисаm осећаja боље. Могу ли да примenim овај начин исхране целу моју породицу, посебно моју 18to месеcnu bebu, и ако mogu dali bi ona tada добиla све хранљиве материје koje su joj потребнe jer није добро да једе месо и кромпир, пахуљице са млеком, итд Како ће tada изгледати meni za jedan dan?
ne mesam hranu , ali mesam latinicu i cirilicu, a i stvarno sam gladna pa gutam cele reci ;–)
Drage moje,nekoliko sati nakon porodjaja koji je prosao jako dobro i lagano stala sam na noge! Samo sam zelela da budem sa bebom,da je drzim i ljubim… Mnoge majke koje su bile u sobi nisu zelele da im donose decu htele su da odmaraju i sve ih je bolelo. Jako je bitno biti pozitivan i imati tu volju i veru u sebe ( meni je prva beba) i sam oporavak je mnogo laksi… Bila sam strpljiva i uporna da bebi pruzim prvo mleko i da se malisan navikne na dojku. Veoma brzo smo uspostavili kontakt,sisao je i spavao i ja sam odmarala zahvaljujuci tome . Nisam dozvolila da mi misli zena iz sobe odvlace paznju i raspolozenje jer sam bila jako razocarana njihovim gestom a pritom su nocu ostavljale bebe u boksevima. Kad zelis dete, potpuno se posvetis tome,spreman si na bol i na sve neispavane noci za dobrobit svog malisana,i da obezbedis svaku mogucu radost i zadovoljstvo istom. Apelujem na mlade i buduce mame da u sve udju jako stalozeno, smireno i sa mnogo ljubavi! Jer ja sam se u svoje dete zaljubila od prvog dana i moja je ljubav svakoga dana sve veca i jaca.!
Draga redakcijo casopisa MOJA BEBA…
Kao prvo,zelim vam se zahvaliti sto postojite,jer citanje vaseg programa nije gubljenje vremena kao sto je slucaj sa drugim casopisima.Kupujem vas casopis od kad sam zatrudnila,pa sve do sad kad imam prelijepu djevojcicu od 2 mjeseca,a to ce mo i dalje nastaviti…Dok moja ljepotica spava u mojim rukma ja vam pisem s posebnim zadovoljstvom,jer se jedino uz vas casopis osjecam dovoljno informisano,i vi ste jedini koji mi sluzite kao najbolja vodilja kroz odgajanje ovog prelijepog malog bica…sve ostalo se svodi na onu poznatu narodnu CULA,VIDJELA,REKLA,KAZala.
Zelim dati podrsku svim novopecenim mamama koje se ne osjecaju bas sigurno i uspjesno u brizi oko svoje bebe,da budu jake i da izdrze jer je to samo prolazna faza nakon poroda,gdje su glavni krivci hormoni…
Kada sam se porodila i nakon sto mi je babica dodala na grudi moju bebu,poljubila sam je i osjetila taj neopisivi osjecaj na usnama,jedva sam cekala da izadjem iz bolnice ponosno noseci u rukama taj prelijepi Boziji dar…Medjutim,kada smo moja kcerkica i ja dosle kuci sve se nekako promijenilo…Osjecala sam se prelijepo,bila sam ispunjena i neopisivo srecna…al pored toga,nailazili su mi momenti kada sam samo plakala.Budjena nocu su me iscrpljivala do maksimuma,nisam znala kako utjesiti svoje najdraze bice a pametovanje svekrve me dovodilo do ludila.Rekla sam da necu izdrzati i mislila sam da cu poludjeti,a u glavi mi je bilo samo moje malo bice koje zavisi samo od mene…Ti dani su mi bili pakao.Onda sam se trznula i rekla sama sebi,NE MOZE I NECU VISE OVAKO i zaista sam sve promijenila.Mnogo vise sam se odmarala kad je beba spavala,time je i moja beba bila mirnija,a na pojedine komentare sam naucila da postanem gluha..Nakon samo nekoliko dana bila sam druga osoba i sve je super funkcionisalo…
Svim mamama zelim poruciti,budite svoje,radite po svome,jer niko osim vas ne zna sta to treba i sta je naj bolje za vasu bebu,pa makar prije vas podigli i desetoro djece,budite jake i na ruzne stvari gledajte kao da ce za minut vec proci,sto vise nadjite vremena za sebe i odmarajte se,a kad ste vi ok,tad ce biti i vasa beba…Jos uvijek mi na usnaa stoji onaj osjecaj kad sam prvi put poljubila svoju bebu i znam da cu taj osjecaj pamtiti cijelog zivota,tad sam zaboravila sve na svijetu jer je moja princeza postala centar MOGA svijeta.
Veliki pozdrav od od moje uspavane ljepotice i njene mame.PRIJEDOR.
I imam pitanje…
Od prvog dana od kad sam se porodila dojim.Do sad nisam imala problema.Moja beba i ja smo se odmah zblizile i sve je bilo ok.Medjutim i zadnja 2-3 dana nesto ne stima.Moja beba je gladna,stavim je na dojku,ona sisa 2-3 minute kako treba a onda pocne da place i odbija dojku,potom se vrati da sisa i nakon jednog gutljaja opet place,kad joj stavim dudu ona je prihvati al poslije pocne opet da place jer je gladna.Jako sam zabrinuta,jer svoju djevojcicu zelim da dojim koliko duze mogu.
Molim vas pomozite….PRIJEDOR.
Drage moje, ja sam majka dvogodisnjeg decaka, samohrana sam majka. sigurna sam da nisam usamljena i da na zalost ima mnogo zena slicnih meni… Prosla sam licno kroz pakao emotivno, finansijski i uopsteno nisam posteno ni uzivala u trudnoci pre svega….nisam uspela da budem razmazena, jer sve sam morala sama…..tako je i sada………tesko je biti tada, u tom osetljivom periodu sam….jos teze je bilo kada celokupne obaveze oko bebe budu samo vase….imala sam i imam jos uvek veliku podrsku svoje porodice, ali………ovim putem bih zelela da pruzim podrsku svim zenama koje su u mojoj situaciji…da im porucim da ne klonu duhom, jer na kraju krajeva, nagrada za sav vas trud i muke, ipak pripada samo vama… nakon napornog dana na poslu, dok se slomljena vracam kuci i nije mi ni do cega, spas u svemu vidim u okicama moga sincica i u njegovom osmehu, dok cupka na balkonu cekajuci da se mama vrati. I kada rasisiri svoje rucice da me zagrli i kad iz sveg srca kaze mama….e tad nema srecnije od mene…i kazem sebiVREDELO JE!!! kako kaze jedna pesma “A KAD DODJEM KUCI, TU SI TI, E TU CE TVRDJAVICU MALO TEZE SRUSITI, TO IM JE IZVAN DOMETA”!!!
Zato drage moje, budite jake, hrabre i ponosne…… Velika je stvar to sto smo postale majke!!!
Drage moje…zovem se Jelena i imam 22 godine,a majka sam postala sa nepunu 21.Moj sin,Aleksa,za koji dan puni godinu,a ja ni sama nisam svesna koliko je to vreme brzo proslo.Kao i sve novopecene majke i supruge nonstop sam bila u grcu da li cu sve stici:Da li ce rucak biti spremljen na vreme,da li cu stici da pocistim kucu,da li cu stici da operem ves…i tako bezbroj nepotrebnih briga.Godina je brzo proletela,beba je postala pravi mali decak,koji vise nije igracka za igru i mazenje sa roditeljima,vec individua koja zeli da sama spoznaje svet.Zato,drage moje mame,uzivajte u materinstvu od prvog dana,zaboravite kucne poslove,zaboravite obaveze i posvetite se svom detetu 100%,jer vreme brzo leti,necete ni biti svesne kad je vec proslo!!!
Od momenta kada vam se pored prve, uobičajene, na onom čuvenom kartončiću iz apoteke pojavi i druga linija, vaš život silazi iz najviših zlatnih potpetica u ravne zlatne sandale i počinje da ide nekom sasvim drugom linijom. Menjajući svoj lični opis za realnih dvadesetak kilograma, po prvi put se nađete u čudu kada shvatite da sve i jedna literatura pominje idealnih i prosečnih deset do trinaest! Ali, tu čuda tek počinju!
Lena se rodila za mene iznenađujuće brzo. Tek što sam shvatila da je zaista počelo, ona je već bila tu. U rukama sestrice, na stolu pored mene, na mojim nedrima… Iznenađujuće čudan osećaj! Koliko god da slušaš o tome kako je neopisivo, i ne shvataš koliko to zaista može da bude tako. Trenutak koji se čeka i pamti ceo život! A ono što sledi nakon toga, pamtiće se isto tako, ceo život.
Verujem da će neki bezbrižniji dani ipak baciti senku na prvih mesec do dva stalne brige i nastojanja da sve ide idealnim tokom, ali ne mogu a da preskočim bar neke detalje iz tog početničkog početnog perioda. Dolazak kući obeležila je atmosfera idealne sobe za novorođenče, idealnog raspoloženja i osećanja da je prosto sve na svom mestu, i da sad počinjemo život ispočetka, tom drugom linijom. E, pa ispostavilo se da je ta druga linija jedna ozbiljna krivulja sa mnogo poleta i padova, neprospavanih noći i dana, strahova, pitanja „šta radim pogrešno“ i uzaludnog traganja za odgovorom.
Ona jednostavno neće da spava. Da li je moguće da moje dete ne voli da spava? Ne. Nešto joj ne odgovara.
Počeli smo od muzike. Možda joj ne odgovara muzika. Ali kome uopšte Andrea Bocelli može da ne odgovara?
Sledeća je bila temperatura prostorije. Od idealnih 21 šetali smo preko 24, do 26 u vreme kupanja, bez realnih rezultata.
Sigurno je položaj u kojem spava. Leđa? Ne, mogla bi se zagrcnuti. Stomak? Ne, mogla bi zagnjuriti glavu i ostati bez vazduha? Bok? Levi? Desni? Svejedno. Ona jednostavno neće da spava na boku.
Onda je hrana. Ima nedovoljno. Ili joj se ne dopada. Možda vreme u koje jedemo? Ugao pod kojim držimo flašicu?
Tako smo nas dve pokušavale prvih mesec dana da se usaglasimo. Kad? Kako? Šta? Koliko? I taman kad sam pomislila da smo delimično odgonetnule najveće nedoumice, nastalo je nešto oko čega nije bilo nedoumice – za grčeve jednostavno nema pomoći! Druga dekada počenog perioda bila je obeležena naizmeničnim plačom i vriskom. Radili smo sve što kažu da treba da se radi, probali svašta što piše da može da se proba, ali retko kada smo i na momenat mogli da prepoznamo efekat bilo čega. I danas kada se setim tog osećaja nemoćnosti da pomognete sopstvenoj bebi da prebrodi prilagođavanje stomaka hrani koju unosi, prođe me jeza od pomisli da ću jednom opet prolaziti kroz taj period, kada opet krenem nekom drugom linijom.
Nekih 90 dana od prvog slušanja Bocellia i prve neprospavane noći, Lena i ja smo danas vidno boljeg raspoloženja. I izgleda. Prošle su neke od prvih nedoumica a da ih, priznajem, do kraja nismo ni odgonetnule. Slušamo jedna drugu. Još uvek više ja nju nego ona mene, ali to je, shvatila sam, jedna velika životna razmena. Danas ja slušam, učim od nje. Kasnije će ona slušati, učiti od mene. Shvatila sam, uglavnom ni ona još uvek ne zna šta voli. Zato je pustim da odabere sama. Kad hoće tišinu, kad joj prija da pričamo, pevamo, šapućemo. Spavanje, hrana, kupanje,… dovoljno je samo slušati je… kad, koliko i kako. Onog trenutka kad prestaneš da brineš o tome zašto se još ne smeje, kad će već jednom da kaže to čuveno „guuu“, koliko će joj još trebati da se okrene sa leđa na stomak…. ona te iznenadi. Uradi sve sama prvi put. Potpuno neočekivano.
Čudima nikad kraja! Bekrajno lep je život koji ide u pravcu iznalaženja rešenja za mnoge zagonetke, odgovora na početnička pitanja. Koliko god težak i naporan, ipak je čudnovatno vredan i drugačiji.
Lena i ja sada učimo kako, kada i koliko da se igramo. Čime? Voli li više zvečku ili medu? Koliko uživa u igri, a kad joj je već naporno?
Pa, pisaćemo vam. Čudno.
Pozdrav svima. Upravo sam se uclanila i presrecna sam sto sam pronasla ovako kvalitetan sajt.
Drage buduce mame i one koje to vec jesu, zelim da vam dam jedan savet za koji se nadam da ce vam pomoci oko dojenja, bas kao sto je i meni pomogao. Naime, vec u osmom mesecu trudnoce, iz dojki je poceo da mi curi kolostrum, i to mi je mnogo smetalo jer nisam vise znala sta da stavljam u brushalter da bi upilo tecnost. Saznala sam da postoje posebni jednokratni ulosci za brushalter, ali oni i nisu toliko pristupacni sto se cene tice, s oobzirom da ih samo jednom koristite i kasnije bacite. Zato sam se dosetila i presekla obicni higijenski ulozak poprecno, i zalepila unutar brushaltera.Nadam se da ce vam ovo pomoci i ne zaboravite, upornost je najbitniji faktor u dojenju, sto se vise trudite, vise cete imati mleka za vase malo bice! Pozdrav od Kristine, mame 17tomesecne Elene iz Gornjeg Milanovca.
Danima vec pokusavam da nadjem malo slobodnog vremena kako bih podelila svoje iskustvo sa ostalim majkama,suprugama,domacicama…Moja prica je slicna mnogim drugim sigurna sam u to,pa iz tog razloga sam odlucila da je podelim sa vama.Porodila sam se sestog jula,pre skoro mesec dana,po drugi put i postala sam majka jednog divnog decaka koga sam nazvala po dedi, Kosti.Moja starija cerkica se zove Andjela i ima tri i po godine.Ona je divno prihvatila brata,jer sam joj od samog pocetka trudnoce pricala i pricala…Ono sto ja hocu da prenesem drugim majkama,to su brojne obaveze koje nam se namecu posle rodjenja svakog narednog deteta..Zivim sa svekrvom,ali njenu pomoc ne mogu da ocekujem,jer cuva decu od brata moga muza…Takodje suprug je stalno na svirkama.Kuci je dva dana sedmicno,a i ta dva dana prespava ili provede za racunarom.Ja sam prihvatila brojne obaveze koje su me snasle,po samom izlasku iz bolnice….Sama cuvam svoje dvoje dece,kuvam svaki dan,sredjujem kucu(na sprat),peglam svaki dan i uz sve to trudim se da udovoljim muzu ta dva dana koja provede kod kuce.O da uspevam cak i da procitam vas casopis ….I tako u nedogled.Ovaj mesec mi se cini kao vecnost.Nemam vremena ni da odspavam kako treba, a da budem iskrena najmanje razmisljam o spavanju…Danas sam procitala tekst o perfekcionizmu i shvatila sam da sam ja “bolesni” perfekcionista po pitanju kuce i nekih nebitnih detalja. I zaista najmanje imam vremena za sebe,ali to se pod hitno mora promeniti.To sam shvatila sinoc,nakon sto mi je moja trogodisnja cerka pred spavanje rekla “Mama,obrij noge,bockaju!”………..Mislim da cu vam ubuduce vise pisati…..
Drage mame,samo zelim da vam kazem da slusate svoje bebe,da ih gledate,pazljivo,i tada cete znati sve.Nece vam biti potrebni ni internet,ni casopisi,ni babe, ni komsinice,niko.Ja sam mama blizanaca i ne mogu se pozaliti ni na sta.I spavam dovoljno,i imam vremena i za kucne poslove i za supruga i za prijatelje.Od samog pocetka sam radila samo ono sto su bebe od mene zahtevale i sada je sve savrseno.Nisam dozvolila mesanje ni bakama ni tati,nikome.Uskoro ulazimo u desete mesec i sjajno funkcion isemo!!
Udala sam se iz ljubavi… Rodila sam divnu devojcicu iz ljubavi, kojoj sam dala ime Magdalena po mojoj baki, opet iz ljubavi…i stvarno sam najsrecnija na svetu! Mozda zvuci pretenciozno, ali kad sam ja u pitanju, nista ne iznenadjuje… Moja devojcica ima 14 meseci.. Srecna sam sto se svakog dana probudi sa osmehom, sto ima zdrave navike u shvatanjima i pojmova i ljudi…A, to je zato sto ja stalno pricam i pricam… Cini mi se da i nocu nesto progovorim, ali to moj suprug vec i ne cuje… Hocu reci da stalno pricanje i ponavljanje odredjenih stvari i stvari uopste ima dobrih efekata, jer dete stalno upija ono sto mu pricate… Kad kad i poslusa.. Citajte detetu, objasnjavajte, smejte se i igrajte se… Tu je jos i pevanje, zasmejavanje, golicanje…i jos bezbroj divnih stvari… Uzivajte u majcinstvu, jer je to veliki dar! Ljubimo i masemo Magdalena i Jelena
Imam pitanje moja devojcica ima 2 godine i tri meseca i jako je plasljiva. Cim joj neko pridje vristi i beze, plasi se usisivaca, fena, kada neko kuca, kada nesto lupi strasno je isprepadana.
Da li neko zna ko izliva stravu kako se to u narodu kaze i kako da joj pomognem????
Draga redakcijo i postovane mame i bebironi,
ovo je jedna od mojih prica iz skoro sestogodisnjeg staza u ulozi mame.
Kad sam ostala trudna sa mojom devojcicom mojoj sreci nije bilo kraja,vauuu bicu mama-kakav divan osecaj.Momentalno brzinom svetlosti pokupovah svu mogucu literaturu,knjige,casopise.U pauzi izmedju jela i povracanja,kako sad ovo grozno zvuci,ja sam predano ucila.Skoro do iznemoglosti,do kasno u noc.I da,pogadjate,mislila sam da sve znam….CVRC….Kad je moja draga gospodjica stigla u nas zivot,ja cini mi se nisam imala pojma….Nista nije bilo po knjizi,ali bas nista.Cinilo se da haosu nema kraja.Optuzivanje razno raznih gena da su krivi za njenu tyz.svojeglavost i nisu mi donosili neko olaksanje,haos u mojoj glavi nastao sto dejsvom hormona,sto raznoraznim dragim savetama sa strane samo se povecavao.Svecano sam se zaklela jedne noci oko pola 4 da ja vise taj luksus sebi necu dozvoliti.Kad ono negde nakon sto je mojo dobro dete,a zaista je to i bila,samo da sam ja tad bila normalna,napunila mesec dana neki Ajnstajn iznad moje glave upali lampicu-ceo period trudnoce ja sam se pripremala bas za to,za trudnocu i iscekivanje tog famoznog dana D.Kao da vreme posle toga ne postoji,kao da je jedino bitno da li ce ti moji bolovi trajati 35 sati kao Jeci,ili ce me muciti 5 dana kao komsinicu tetkine drugarice najbolje drugarice,ili nekim cudom necu osetiti kontrakcije,i to negde procitah,pa cu roditi sama kuci……..e pa draga Ljubice dobro si uopste i rodila.Ni u jednom momentu nisam pomislila da postoji i period posle,jer Boze moj to je normalna prirodna stvar biti mama,nahranis,presvuces,uspavas i eto………Opet cvrc………Pogledah ja to divno malo stvorenje u krevecu i gle cuda…ja shvatih da je ona sasvim dobro odradila prilagodjavanje na nas i stvarni svet,a mi napravismo citavu zbrku oko nje.Moram da napomenem i to da je bila dete bez grceva,zelene stolice,plakanja,spavala noc vec sa 6 nedelja,ja bez bolova u grudima ,nije bilo problema sa dojenjem,ma jednom recju savrsena beba.
Ha pitate se gde je onda bio problem…….Da li je sramota da majka prizna da je skoro umrla od straha kad joj je u ruke stavljeno malo stvorenje od 3 i nesto kg…Da li je sramota reci da je toj istoj mami nastao haos u zivotu jer joj se zivot promenio za 180 stepeni…..Da li je kukavicluk priznati da skoro mesec dana nisam mislila da ja to uopste mogu i da mozda ja nisam za to…….Da li je to sebicno….I kako se razresio taj haos…..Tamo negde nakon sto je u po noci Ajnstajn svratio u moj mozak trudnocom ispijen i skoro nefunkcionalan,ja skinuh trudnicke naocare sa svojih ociju i spoznah najlepsu emociju mog zivota,moje dete..savrseno malo slatko od mene zavisno dete……Ubrzo resih da ponovljam taj prvi razred,moj sin rodio se 2 godine kasnije…..Pitate se jesam li opet opsesivno spremala teren,o da i te kako,al ovaj put nezaludjena strahom,uzivala sam u svakom danu……I znate sta….razmisljam da ponavljam treci put…….
Dobro vece svima! Dok moji pilici spavaju,a suprug radi,konacno sam nasla malo vremena za druzenje sa vama.Od pre 4 godine,od kada sam prvi put ostala trudna redovno se druzimo.Mogu da se pohvalim da sam jedna od retkih koja je imala lake trudnoce i porodjaje.Kada sam prvi put videla dve crte na testu,mojoj sreci nije bilo kraja.Izasla sam iz kupatila i pokazala test roditeljima.Bili su srecni,kao moj tadasnji decko i Ja.Njemu sam nazalost javila telefonom,posto je iz drugog grada.Radila sam do 12.6. a porodila se 17.7. Lazar nas je iznenadio,u BG-u smo bili posto sam imala zakazan ctg.,a termin mi je bio 8.8.Porodjaj je bio super,bolovi kao jaci menstrualni.Isla sam u skolu za trudnice i koristila se samo prvim tipom disanja.Godinu i po kasnije na svet je dosla i Una.Trudnoca i porodjaj isto laki.Jedino sto su oba puta radili epiziotomiju.Ali ovog puta sam uz Vasu pomoc izracunala tacno termin porodjaja.Naime u jednom od ranijh brojeva objavili ste da se moze izracunati termin od trenutka kada prvi put osetite pokret bebe,tacno 19 nedelja od tog dana sledi porodjaj.I tako Mi je po lekarima termin bio 28.2. ,a po Nama 4.2. ! Svi su mi se smejali kada sam govorila da cu se poroditi 4 umesto 28.2. Cak je i meni bilo smesno kada mi je u 1 sat 4.2. pukao vodenjak. Sve je bilo lako,kao i sa Lazarom,jedino sam bila malo uplasena posto je Una bila okrenuta karlicno.Imala sam srecu da je bio dezuran dr. koji mi je vodio prvu trudnocu,cim sam ga videla laknulo mi je.I da Vam iskreno kazem mnogo sam se bolje snalazila sa njih dvoje,nego dok je bio samo Lale.Jako bitna stavka za ovu pricu je i to da sam Lazara rodila sa 35,a Unu sa 37 godina.Veliki pozdrav za sve klince i mame od Olge,mame trogodisnjeg Lazara i Devetnaestomesecne Une
Postovana redakcijo,
zelim od srca da vam zahvalim sto ste objavili moju pricu u oktobarskom broju naseg omiljenog casopisa.Ta draga mala dama iz price je svecano svima objavila da joj mama ima najsasaviju pricu u onoj divnoj knjizi sa bebama-citiram.
Nadam se da ce moja prica negde pomoci onim trudnicama slicnim meni.
Ovog puta cu vam ispricati jednu pricu tj.moje iskustvo vezano za dojenje.
Kad se moja cerka rodila nije bilo nimalo dvoumljena sa moje strane kako cu je hraniti,dojenje je prosto bilo jedino za mene dobro resenje.I zaista prvih dva meseca nismo imali nikakvih problema,Bojana je jela na zahtev,dosta cesto danju,a nocu je vec fino spavala.Ono sto je od pocetka bilo meni cudno,al sam to smatrala normalnim,iz grudi mi je stalno curilo mleko,nekad vise nekad manje ali konstanto sam imala pamucne pelene u grudnjaku-zamislite samo-koje su se punile mlekom na svakih dva tri sata bile su totalno mokre….Nasa patronazna sestra mi je rekla da ce to proci cim se kolicina mleka u grudima prilagodi potrebama deteta.Ali nije bilo tako,negde oko treceg meseca ja sam sa zadovoljstvom konstatovala da mi mleko vise ne curi.U to vreme dobila sam i prvu menstuaciju i sve se vracalo u normalu,ali moja mirna beba pocela je sve vise da place i ponovo da se budi nocu….pogadjate,na kontroli ona je napredovala samo 200 grama za mesec dana,a prva dva meseca samo i iskljucivo na dojenju po 1300 i 1100 grama.Kako je strasno doziveti da vidite da vam je dete gladno…..Moje mleko je jednostavno nestalo…E sad znam ja da medicinski to nije ispravno i sama sam medicinar pa znam,ali ono sto tada nisam znala a sda znam zelim da podelim sa vama.
Postoji odredjen procenat zena kod kojih nakon sisanja ne dolazi do zatvaranja mlecnih kanala koji se normalno zatvore posle svakog podoja i ponovo otvaraju kad beba krene da sisa a u pocetku i cesce,to je onaj osecaj bridenja u grudima,sto bi mi mame rekle osecam da mi nadolazi mleko.E taj mali procenat sam ja….Dobra strana ove price je sto dojke nikad nisu prepunjene te ne moze nikad doci do mastitisa,otoka ili upale dojki,nema zapusavanja,a losa strana je ta da proizvodite ogromne kolicine mleka koje propadaju.Isto tako sa dolaskom prve menstuacije nivo hormona u telu zene namenjene produkciji mleka opadaju te se na kratko kolicina smanjuje.
Ja na zalost ovo nisam znala tada te sam ubrzo prestala da dojim,a da vam ne pricam muke koje sam imala da Bojana prihvati flasici i adaptirano mleko,stalno je pljuvala i nije htela uopste da to jede.
Ovu cinjenicu saznala sam kad sam ostala u drugom stanju sa sinom godinu i po kasnije i resila da ne dozvolim da mi se to ponovi.Jako sam ponosna na cinjenicu da je moj sin dojen do godinu dana a nije bilo nimalo lako godinu dana setati sa sve peskirima i pelenama u grudima.Posavetovala sam se sa strucnjacima pogotovo sa mojom patronaznom koja je ujedno i nutricionista te mi je pisala plan ishrane da bi kolicina mleka u mojim grudima bila uvek i vise nego dovoljna i za njega i za kunem vam se bar jos dvoje dece,tolika kolicina je iz mene curila….Evo moje preporuke za sve koje imaju ovaj problem i trebaju da povecaju kolicinu mleka,najmanje 2 litre tecnosti,mleko,jogurt i sirevi sa vecim procentom masti,kostunjavo voce,caj od kantariona,supice i corbice u svim oblicima i kolicinama…Mozda ce te dobiti koji kilogram viska,ali vredi….Eto toliko za ovaj put,mozda ce vam ova prica biti interesantna,veliki pozdrav mama Ljubica
P.S.E da zaboravih sa sinom sam menstruaciju dobila posle 6 meseci i opet se kolicina mleka smanjila ali bukvalno tri dana u toku kojih sam ja pila i jela a posebno pila za trojicu te je sve ostalo dobro….Poljubac
Drage moje ,
Ja bih mogla da napisem cio roman o mom dosadašnjem iskustvu s obzirom da sam se upravo porodila po drugi put, ali evo onog nainteresantnijeg.
Najbitnije od svega želim da Vam kažem da se ostavite raznih dobronamjernih savjeta, jer ja sam posle prvog porođaja imala da poludim od svekrve, majke, komšinice,… svi su oni to znali bolje od mene pa zaboga i oni su podigli njihovu djecu. Pa uvjek ide ona standardna priča ne tako nego ovako ne to nego ovo, … uh pritisak mi je bio 300 u pojedinim momentima, a svađa i prepirki nije hvalilo. Onda sam ja fino odlučila da više nemogu tako i u svojoj glavi skovala paklen plan, počela sam sve strpljivo da ih slušam i da im govorim, OK, VAŽI, DOGOVORENO, a čim oni preko vrata ja okrenem moj list i po svome, jer sam shvatila da mojoj bebi godi ono što ja i kako ja osjećam. Jednostavno i ako neiskusna vodila sam se svojim osjećanjima, i sve je bilo OK. Zato i dan danas kad god me neko pita za savjet ja kažem vodi se svojim osjećajem i nebrini.
Sedim i razmisljam sta i kako da napisem a da bude u vezi onoga o cemu sve mame pisu,a da to opet bude drugacije…i dolazim,gle cuda do tako logicnog zakljucka da su sve nase price iako na prvi pogled slicne,ustvari su svaka na svoj nacin drugacije i jedinstvene jer svaka od nas koja je dozivela to iskustvo da postane mama zna koliko je ustvari to iskustvo jedinstveno i posebno samo po sebi tako da cu i ja sada napisati par reci o tome kako sam ja dozivela to iskustvo. Ja sam sada u cetrdesetim godinama i da mi je neko rekao da cu sada roditi dete verovatno bi ga u najmanju ruku proglasila ne bas normalnim. Pored sebe imam coveka sa koji sam ni manje ni vise nego ravno 25 godina zajedno i nekako su te nase zajednicke godine prolazile tako godina za godinom a da nismo nekako nikako mogli da nadjemo taj pravi trenutak da dobijemo dete. Uvek je tu bio neki za nas dovoljno veliki razlog zbog koga bi doneli odluku da trebamo jos malo da pricekamo. I tako mi pricekasmo 25 godina a da dete ne dobismo… Sada kad razmisljam o tim danima,godinama , problemima i razlozima uvidjam koliko smo samo bili uplaseni od svega po malo..od toga sta ce reci njegovi,pa sta ce reci moji(jer smo razlicite vere,on musliman ja srpkinja)pa kako ce sutra to dete ovo,ono…pa bili nemiri razni u drzavi(nista nam nije moglo promaci da se nadje valjan razlog!),pa verski ratovi na prostorima oko nas,pa on hoce,a ja necu,pa ja hocu,a on nije siguran,pa na kraju kad sve to prodje zakljucismo da smo sad vec matori i oronuli(ja 40,a on 44 godine)i da nemamo mi snage u nasim kicmama,nogama i rukama za jedno tako majusno stvorenje puno zivota….i tako…Ali….sva sreca pa da postoji to ALI,jer nam je ono donelo ono sto sada imamo,a to je citav jedan novi svet za koji smo znali da postoji,ali nismo mogli da ga spoznamo sve dok nismo i mi sami usetali u njega na ta posebna i specijanla vrata koja imaju jedinstven kljuc-dete. Taj nas kljuc sada ima sest meseci,eno spava u kreveticu svome i cekamo da se probudi jer istog trenutka kad otvori oci na usnama joj se pojavi osmeh koji ne skida sa lica, i u nasim srcima budi nesto sto nismo ni znali da postoji. Gledamo je i cini nam se da se i ne secamo da smo imali zivot i pre nje niti da smo ga ziveli,iako je bilo zaista i divnih trenutaka u te dve ipo decenije. Bilo je i druzenja i putovanja i sopinga i veselja i svega ostalog,ali…. Da mi neko da ponudu i kaze biraj,izabrala bi ovih 6 meseci da prozivim sta jesam a odbila onih 25 godina jer koliko vredi taJ OSMEH SA BALICOM KOJA SE SLIVA NIZ BRADU dok me upravo gleda sa tim ocima u kojima se vidi ljubav…i naravno da mi puca kicma i da me ruke i noge otkidaju i da sam neispavana i premorena i da je sve ovo za mene novo i tesko,ali..opet ono ALI..drage moje znate o cemu ja to zar ne…odoh sad da primim jedan balavi bezubi poljubac koji ce meni staroj majci da ulije novu snagu da guram dalje…ljubim ja vas sa porukom za kraj,ZA PRAVE STVARI U ZIVOTU NIKADA NIJE KASNO. P.S.a tata? e on je jos matoriji od mene i sav je em sto je mator(hehe…)em je smotan i sav spetljan i slaba pomoc od njega,ali(opet to ALI…)on nju toliko voli da se ta tolika ljubav cini mi se moze opipati u vazduhu tako da nemam srca da mu bilo sta zamerim…
“Život je lep”- pomislila sam u trenutku kada sam prvi put ugledala moje čedo, kada su mi doktori čestitali zdravog i čupavog dečaka i spustili mi ga na grudi. Verujem da će mi ta slika ostati u sećanju dok hodam ovim svetom. Andrija je imao dugu crnu kosu i bio je sav izgreban. Od momenta kada sam ga uzela u naručje, fiksirao me je svojim krupnim zelenim okicama sve dok ga nisu odneli na kupanje i sređivanje. Ni svi bolovi ni porođajjne muke nisu mi izmamili suzu iz oka, ali on… Potoci suza tekli su mi niz lice od ljubavi, sreće, ponosa… Stvorila sam jedan novi život!
Od tada je prošlo skoro tri meseca, a osećanja koje je majčinstvo probudilo u meni, sada su višestruko porasla. Nisam ni verovala da mogu nekoga da volim ovako jako, gotovo ludački. Zbog njega mi osmeh nikad ne silazi s lica i samo zbog njega po ceo dan neispavana i umorna mogu da šetam, pričam bajke, pevam… i budem srećna. On je razlog zbog kojeg volim ovaj život i što ne prestajem da se nadam da će svaki novi dan da bude bolji od prethodnog. Zbog njega u sitne sate ispisujem ove redove, dok čekam da se probudi i klopa i časti me jednim čarobnim osmehom. Sve brige, umor, nesređena kosa, strije od porođaja, podočnjaci do poda… sve tada postaje nebitno i kao hipnotisana gledam malo slatko biće sa najlepšim osmehom koji sam ikada videla. Znam, blagoslovena sam time što sam majka. Hvala nebesima na ovom daru!
BEBE SU SVOJEGLAVE – USPAVANKE NOVE GENERACIJE
Voćkica je zaspala… Divno, imam čitavih pola sata „slobodnog“ vremena do narednog kruga – hrana, pelena, igra, spavanjac…
I tako u ovom polučasovnom vremenu samo za mene (i sve ostale kućne i vankućne aktivnosti) razmišljam o tome kako sam je maločas uspavala. Voćka ima nove uspavanke!
Upravo je uspavala Rihana – Break it off!
Danima je tako. Tačnije, pre oko dve nedelje, sasvim slučajno sam otkrila „blagodeti“ svog Xpress Music telefona i njegovog plejera. Posle bezuspešnog pokušavanja da je uspavam uz najdivnije uspavanke i već iznemogla od silnog ljuljuškanja i nina-nana, nuna-nina, svojom, (još uvek pozamašnom), zadnjicom sela sam na telefon i aktivirala plejer – „zagrmela“ je Rihana! I gle čuda mali „drekavac“ se umirio i već do kraja pesme zaspala je „slatkim snom“. Naravno mislila sam da je to slučajnost, sigurno se umorila od silne dreke i konačno rešila da zaspe. Međutim, već sledeći put, nakon što su mi ruke „utrnule“ od treskanja (i ako sam se zaklela da je tako nikada neću uspavljivati), prisetim se ja svog plejera i rešim da probam – šta me košta! Ponovo isti slučaj, samo je sada druga „teta“ uspavala, Shakira – Hips don’ t lie.
).
I tako iz dana u dan, čim krene „uzbuna“ uključim plejer, i moja Voćkica i ja plešemo uz različit repertoar, od Katy Perry – Hot n cold, The Pussycat Dolls – I hate this part right here, Pepersi – Snow, do nezaobilazne Lady Gaga i Boys, boys, boys; Just dance; Poker face; Mony Honey….
E, a ti plesni koraci su i meni dobro došli (zbog gore pomenute pozamašne zadnjice
Kad se samo setim kako smo počeli…
Spremajući se za dolazak „njenog kraljevskog visočanstva“, negde (u moru literature) pročitali smo kako bebama treba puštati klasičnu muziku. Dok je još u stomaku bila, tata joj je brižljivo sakupio sve „dozvoljene“ klasike za bebe. I od prvog dana Voćkica je slušala klasičnu muzikicu. Naravno pokupovali smo i sve moguće CD-ove sa finim dečijim pesmicama koje smo i mi kao mali slušali. Kolibri, Branko Kockica, Dragan Laković…
Decu treba od malena vaspitavati i usađivati im prave vrednosti – tako kažu! Trudili smo se, nije da nismo, ali naša Voćkica voli „komercijalu“!!!
Dobro je da nisam sela na tatin mobilni, tamo se nađe i po neki „narodnjak“ – E to bi stvarno bilo previše!!!
mama jedne Voćkice
Drage dame i jos draze mame,
Kao nekadasnji novinar, a od pre tri godine majka predivne devojcice, imam potrebu da ostavim par komentara ovde.
. Kada sam se razvela, otpustila sam dadilju, kupila stan i zivela sam onako kako sam i do sada, kako jedino znam, Milu sam samo beskrajno volela, osluskivala njene potrebe i u jednom momentu se okrenula i rekla ” Hej ti, bussines woman, cestitam. Tvoje dete je najbolje od 100 dece u vrticu. Preslo je u stariju grupu, zna najvise pesmica, pricica, najposlusnija je i sto je najbitnije imas privilegiju da svaki dan kad odesu vrtic cujes ” evo je mama kojoj se dete najvise obraduje” 
Za pocetak, zelim da kazem da nesvesno od majcinstva pravimo nauku, odjednom iscitavajuci strane i strane literature, konsultujuci internet, trazeci savete, pomoc i podrsku i za ono sto ne treba. Zapravo, majcinstvo je osecaj. Priroda je sve sama udesila. Videle ste, mislim na mame koje su vec malo iskusnije, kako prirodno dodje taj period kada dete samo pocne da jede, da pere zubice, da trazi nosu, da samo duva nosic…Naravno, sve je to individualno, ali prosto ne treba dizati tenziju oko stvari koje imaju neki proces koji mora da se prodje. Dok ne nikne zubic, svrbe desni i imamo temperaturu, ali to nije strasno, ne treba zivot da stane zbog temperature, poigrajte se sa detetom, posvetite mu se vise nego inace, jer dovoljno je nervozno zbog tegoba koje ima, da bi sada imalo i zabrinutu-nervoznu mamu.
I sada znam da postoje one mame koje ovo citaju i pomisljaju “ti zeno nisi normalna, kako da ne budemo nervozne kad dete ima temperaturu” …ili ne moraju da se kupe detetu svi crtani filmovi ovog sveta, da se po ceo dan svi ukucani terorisu kolibrijem, nodijem itd. Mnogo vise ce dete uzivati i pazljivije gledati sadrzaj ukoliko ga pustite pola sata dnevno.
Moja Mila je odmah po rodjenju bila 2 meseca u bolnici, sa vrlo malim sansam a da prezivi. Nijednog trenutka nisam panicila, samo sam isla svakodnevno da je mazim, ljuljam i da joj govorim da je cekam kod kuce. Ne pamtim kada je bila opet bolesna, da kucnem
Moram da vam kazem da sam ja prezaposlena, uspesna zena, da sam samohrana majka, da izgledam kao model i da sve to radim sa osmehom. Nije mi tesko da radim 10 sati dnevno, da posle toga svoje vreme posvetim svojoj cerkici, da imam vremena za sebe, za prijatelje, da nam je kuca uredna maximalno. Ali, isto tako, mi ne gledamo crtace po ceo dan, provodimo vreme u parku, u igraonicama, pored reke, vec zna sama da postavi sto za rucanje, da se obuce, obuje. Zapravo, nas dve smo kao drugarice. Ja se prema njoj ponasam kao prema nekome ko mi je ravan, jer kod nas u kuci nema “ti si mala”, ne. Ona ima iste potrebe, osecanja, cak i intenzivnija, nego odrasli ljudi.
Ne morate svaki dan da kuvate kasicu, supicu, da pravite kolac, moze to nekad da se kupi. A i nije to stetno toliko zaboga, da nece dete lepo da napreduje. Ne mora svako vece da se pere kosa detetu. Niste losa mama ako nekad izreknete neku zabranu. Ako ne kupite sve moguce barbie, ako ne kupite svaki slatkis na koji pokaze prstom. Svojim ponasanjem zapravo ucite dete.
Verujte mi, ja sam mislila da se nikad necu navici, da necu biti dobra mama, jer ne stojim pored sporeta svaki dan. Pre cu kod frizera
Eto, valjda sam uspela da vam prenesem neka svoja iskustva. Budite posvecene mame. Zrtvujte se. Ali, ponekad, nemojte stalno, da ne pocne da se podrazumeva. Budite zadovoljne sobom. Jedino tako cete biti dobra mama zadovoljnog, zdravog deteta.
ZELELA BI DA SA SVIM MAJKAMA PODELIM SVOJE ISKUSTVO.TRUDNOCA MI JE PROSLA SUPER I TAMAN KADA SAM MISLILA DA JE SVE LAKO ZADESILO ME JE ONO NAJGORE.POSLE NAPORNOG PORODJAJA ZAPALA SAM U POSTPORODJAJNU DEPRESIJU.NIJE MI BILO NI DO CEGA.U SVEMU TOME NAJVISE JE ISPASTAO MOJ MALI ANDJEO I NARAVNO MOJ SUPRUG.LEKOVI,NEUROPSIHIJATRI I RAZGOVORI POSTALA SU MOJA SVAKODNEVNICA.NISTA MI NIJE POMAGALO.SVE DOK JA U SVOJOJ GLAVI NISAM RASCISTILA NEKE STVARI I SHVATILA DA TREBAM I DA IMAM ZA KOGA DA SE BORIM.ZATO SAVETUJEM SVIM MAJKAMA DA MISLE POZITIVNO U TAKVIM TRENUCIMA I DA MISLE NA SVOJU BEBICU.MOJ DECAK SADA IMA 15 MESECI I VRLO SAM SRECNA.TO NE BIH MOGLA DA KAZEM DA SAM OSTALA U DEPRESIJI..PUNO POZDRAVA.
Drage moje,
evo mene opet..pre rucka,izmedju dva usisavanja i dok traje jedna epizoda Nodija,odlucih da otvorim jednu temu o kojoj mislim da se i nije bas nesto pisalo ni govorilo.
Ja radim najzahtevniji posao na svetu,najodgovorniji,najtezi i najlepsi.ja sam mama..sa punim radnim vremenom,dezurstvima,bez godisnjeg odmora i praznika..a ipak dobijem dozu sazaljivih pogleda kad me pitaju gde radim,a ja kazem kuci..zasto…Razumem ja da materijlani svet u kojem zivimo ne razume ovo..i da se razumemo,radila bih i ja da imam gde,i da moja plata pokrije dva vrtica,ponekad neku ispomoc u kuci i oko dece.
Zasto se omalovazava ta takozvana zenina nezaposlenost,jer boze moj ona samo kuva sprema,uci i vaspitava decu..kao da je to neki posao,zar ne..to se podrazumeva…
Ja nemam problem da kazem da sam samo mama,biti mama je najdrazi posao na svetu i rezultate tog rada nadam se da cu ubirati negde ako vidim da sam uspela da od njih napravim ljude..jer je jedino to bitno..
Eto toliko a sad zurim na posao..na redu je vocna uzina..poljubac
Postovane, drage, najbliskije… Mama sam tromesecne Nadje! Moram poceti sa mislima dok je jos bila u stomaku… Plasila sam se, mnogo…Pitala sam se, kako cu se snaci, da li cu je voleti, kako ce zivot izgledati, kao da nisam bila spremna…sve dok je nisam ugledala… Sada se javio novi problem… cesto nidjem na nerazumevanje prijatelja, na komentare koji nekada uvrede, nenamerno, zbog kojih se osetim tako usamljeno! Pitam se zasto se to desava i dolazim do istog odgovora svaki put! Pa zato sto nisu iskusile i dozivele nesto sto tera coveka na promenu! Od trenutka kad sam pocela citati vas casopis, osecam se divno, jer imam prijatelje (slobodno mogu tako reci) koji se osecaju kao ja, uzivaju u ulozi roditelja i osecaju blazenstvo koje i ja osecam. Zato sam imala potrebu ovo napisati i vise nisam ozlojadjena, vise me nista ne pogadja, samo se nasmesim i pomislim..neka, razumecete i vi jednom,oseticete, nadam se i zelim, jer je to najlepse osecanje od svih, najlepsa uloga od svih! Pozdrav i jos dugo dugo opstajte
veliki pozdrav redakciji i svim mamama.Ja sam mama sesnaestomesecne Jane i zelim da podelim iskustvo sa mamama koje sada biraju koju ce hranilicu kupiti za svoju bebu.Naime mi smo kupili hranilicu Prima Papa Diner Peg Perego i zaista sam odusevljena jer ona pored svih zastitnih tacaka ima i taj centralni stitnik koji se nalazi izmedju bebinih nogica i ne skida se kada se skine posluzavnik.To mi dosta znaci jer taj stitnik sprecava dete da se izmigolji ispod stola.Pozdrav.
Sve sam lepo isplanirala… Moj život je oduvek imao miran tok, dobro bih isplanirala svaku svoju obavezu, svaki svoj postupak i uz pomoć jake samokontrole, sve je teklo onako kako sam i zamišljala. Imala sam posao koji me je ispunjavao, platu koja je mogla da zadovolji sve moje prohteve, društvo sa kojim je svakog vikenda bio zagarantovan lud provod i povremene neobavezne šeme čisto da ne budem uvek sama.
Prošla godina je savršeno počela i nagovestila mi da će takva i biti do samog kraja. Kontala sam, ispuniću sveže smišljene planove: putovaću kad god mi se ukaže prilika, upisaću fakultet, ludovaću još energičnije po svim fensi klubovima u gradu, možda budem unapređena na poslu, a svakako će biti još više flertovanja i zezanja u nekim neobaveznim šemama. Ono što se nikako nije moglo naći među mojim planovima je bilo kakva ozbiljnija veza. Ali,…. Dok mi pravimo planove, Bog nam se smeje. To sam shvatila kada sam sasvim slučajno (NEISPLANIRANO) upoznala mog supruga. Ušao je u moj život kada sam ga najmanje očekivala, izbrisao mi iz glave ceo moj rokovnik i naučio da živim za svaki trenutak u sadašnjosti. Kraj njega sam upoznala i neku svoju drugu stranu, mirniju, nežniju, željnu tople porodične atmosfere. Ja sam dete razvedenih roditelja i nisam verovala u porodicu i sve ono lepo što porodični život sa sobom nosi. Nisam htela ili nisam smela da verujem da je moguće odoleti svim životnim iskušenjima, sačuvati porodicu i ostati voljen i poštovan u njoj dok te ima na ovom svetu.
Malo je vremena trebalo da shvatim da me svi oni izlasci, krpice, posao nisu činili srećnom. Sreću sam našla kraj njega, saputnika na putu života i oca mog anđela. Ni brak ni dete nisam planirala, desili su se jer je Gospod tako hteo. I baš zato što je bilo neočekivano, radosti i sreće nikad više nije bilo. Sada smo mala, ali srećna i vesela porodica, suprug, naš bebiron i ja. Posao sam izgubila, o kupovini garderobe odavno ne razmišljam, izlazaka se samo rado sećam. Ali sada znam zašto postojim, za koga živim i za koga se borim. U našem domu odzvanja dečiji smeh i slatko gugutanje i ispunjava svaki delić moje duše. Sada mi je srce na mestu, jer znam da sam baš tamo gde mi je mesto i gde pripadam- u svojoj porodici!
Kada smo dočekivali ovu 2011-u godinu, nisam kovala nikakve planove. Jedino što sam poželela kada su se kazaljke sklopile je da Gospod podari zdravlja mojoj porodici i meni, a za sve ostalo, snaćićemo se nekako.
Trudnoća je doba bezbrižnosti, kao kad se vraćate u svoje detinjstvo, većina žena ima tu sreću kao i ja, da ih muževi maze, paze i udovoljavaju kao maloj deci. Naravno da uživam u svemu tome, posebno mu dosadjujem sa “češkaj me, hoću da se mazim, kupi mi čokoladicu, jedu mi se narandže” i znam da će ustati obući se i otići do prve radnje, jer ne može da me odbije., jer beba upravo posle čokoladice i narandže počinje da se meškolji i šutira a on voli da drži ruku na stomaku, kao da beba cilja da baš njegovu ruku udari, kao da se njemu obraća. Sve je to lepo i bajno, bezbrižno, ali pored strepnje za svoju bebu, kao i sve buduće majke, ja strepim hoću li primiti platu koju sam zaradila za decembar. I januar se završio a o toj plati ne smem ni da pomislim. O problemima sa poslodavcima uglavnom čitam na strani ekonomije u dnevnim novinama, ili na internetu. Svi se bune i užasavaju kad pročitaju da je trudnica dobila otkaz zato što je zatrudnela, kako poslodavci ne isplaćuju bolovanja već se služe državnim parama koje su njemu isplaćene za trudnice i porodilje. Ili o ženama preduzetnicama u Čačku koje sa kamatom moraju da vrate svoja porodiljska bolovanja. Ali se ništa preduzima. Nemam zdravstveno osiguranje iako sam zaposlena već duže vreme (prijavljena na neodređeno ali bez plaćenih dopinosa ) pa sam uspela da ga dobijem kao trudnica. Sve to ja trpim na svojoj duši, ne pričam mnogo, ali me je zabolelo kad je muž rekao jednog dana posle moje svakodnevne molbice “dušo nemam para da ti kupim narandže”. Ja sam se zamislila, on je svoju platu potrošio na naše redovne obaveze, kiriju, struju, telefon, hranu… ja moju nisam još primila, a on nema u džepu ni 70 dinara koliko koštaju narandže…. i zaplakala… što moja trudnoća nije tako bezbrižna kao što sam mislila, što ja lično nisam neki ljubitelj voća i mleka, ali jednostavno želim da dam svojoj bebici u stomaku, što strepim šta će biti sa mojim bolovanjem, hoće li mi neko drugi uzeti ono što mi je država namenila… nisam mogla da verujem da neko u 21.veku gladuje. onda sam se otreznila. Trpe invalidi, ljudi bez posla, socijalni slučajevi, zašto ne bi i trudnice. Ali zašto i moja deca, jedno predškolac a drugo još nerođeno. Oni nisu krivi ni za šta. Evo jutros dobih platu za decembar, ali džaba već su stigli računi za dva meseca, sve je duplirano, pa opet mi je nekako lakše, bar zbog narandže…
Nadjem juce u fioci blokcic,lepih korica,sa zutim medom…blokcic u kome je spisak stvari koje treba poneti u porodiliste i spisak stvari koje treba kupiti za bebu,sa toliko ljubavi i paznje sastavljen.Lepi su bili ti dani ali toliko drugaciji od ovih sada….Pitala sam se ko je to unutra,kako izgleda?da li me cuje i oseca moju ljubav?Taj neko je sada pored mene,moj Sava!Polako sklapa svoje zelene okice i dok mu mazim zlatne loknice tone u san.Nedavno je napunio godinu dana,proslavili smo rodjendan a u pet do sedam kada se rodio bilo je i vatrometa!!!Tek kada sam postala majka shvatila sam pravi smisao slavljenja rodjendana i koliko je vazno da bar tog momenta kada si dosao na svet,tog minuta budes sa svojom mamom ma koliko godina da imas!!Kada smo deca dozivljavamo taj dan kao dan kada punimo godinu vise,dobijamo poklone,duvamo svecice i dolaze nam drugari.Ali kada na svet donesete bice onda zaista shvatite zasto se taj dan slavi!!!Muski pol ce za ovaj osecaj uvek biti uskracen! Tek sada shvatam zasto mi je mama sa toliko topline pokazivala prozor sobe u kojoj smo bile u porodilistu svaki put kada bi prosle pored njega!
A Sava nije lako dosao na svet…posle 14 sati prirodnog porodjaja usledio je carski rez. Kao 2 u 1 dozivela sam iskustvo oba ali to je neka druga prica….
Kada su mi ga prvi put doneli trenutak je bio drugaciji od onog kakvim sam ga zamisljala.emotivnim punim suza…ali ne…Prvih minuta uznemireno i uzrujano gledala sam da li ima sve,prste,nos,usi dok se on gurao ka dojci i zivahno mljacka !Mislila sam da samnom nesto nije u redu,zasto nisam zaplakala od srece?Ali kada su ga kroz 10 minuta uzeli imala sam osecaj kao da su mi ga uzeli zauvek a ne do sutra.Od tog momenta osecam ga kao deo sebe,kao da izmedju nas i dalje postoji nevidljiva pupcana vrpca.Kao deo tela koji se nekim cudom odvojio od vas ali ga i dalje,kada ga dodirnete osecate kao svoj.
Ponekad me i naljuti i iznervira..kada npr.20 puta dnevno otvori frizider i izvuce kecap noseci mi ga da mu stisnem malo na prstic pa da on lize.Ali kada mi se samo jednom nasmeje i kada me balavo poljubi imam utisak da je ceo svet moj!
ps da ne pominjem da je to jedina osoba na svetu za koju bih dala zivot ne razmisljajuci ni delic sekunde…cudan je to osecaj….dozivite ga
Cao drage mame,resila sam da sa vama podelim jos jedno svoje iskustvo.Kada sam dosla kuci iz porodilista sa Unom prvu noc smo provele u podoju na svakih sat vremena.Ujutru sam pozvala babicu iz porodilista da je pitam sta da radim?Rekla mi je da svaki put posle podoja bebi ponudim dohranu,po 30 ml,dok ne bude sita.U porodilistu su ih dohranjivali.Par dana smo se dohranjivale,a kasnije sam imala dovoljno mleka.Ubrzo smo se vratile samo na podoj,i hvala Bogu Una je sisala do prvog rodjendana.Sa Lazarom nisam bila te srece,do cetvrtog meseca sam imala mleka,a posle samo dohrana.Danas je Una otpornija na viruse od Lazara,mislim da je zato sto je duze dojena.Zato drage moje,ma koliko tesko bilo dojenje,izmlazanje,umor,moj vam je savet,kao iskusne mame da sto duze dojite vase malisane,da budu zdravi.Pozdrav od Olge mame Lazara(3.5) i Une(2)
26.8. 2010. 00:40
Kmeeee. Pesma za moje uši. Rodilo se moje čedo. Stavljaju mi ga na grudi, gledam ga onako malog, lepog, najlepšeg na svetu… Ja sam sada majka.
Došli smo iz porodiliša. Bezbrižno spava u krevecu. Gledam ga… On je čitav moj život. Za taj maleni život, dala bih svoj. Gledam ga i nema srećnije osobe od mene.
Moj život se okreće za 180 stepeni. Postajem ranoranilac, ali to mi ne smeta. Čak mi ni hladna kafa više ne smeta. Nekada sam bila neustrašiva, a sada me je strah. Srce mi se sada mnogo lakše slama. Dovoljno je da ga pogledam tužnog i odmah se rastužim. Srce mi se cepalo kada je plakao zbog grčića. Sada znam… Mnogo je gore kad njega nešto boli, nego mene.
Kako volim da prošetam sa njim. Mogu da mi pričaju šta hoće, ali mene uopšte ne zanima što imam onih 10kg viška. Potpuno su vredni imanja. Sada cenim svoje telo. Stavim ga u kolica i ponosno, uzdignute glave, šetam gradom. Ponosim se svojim malenim bićem koje sam rodila.
Neverovatno, ali nekada sam obožavala da gledam po izlozima. Pantalonice, bluzice, cipele… Ah, kada vidim neku bluzicu… moram da je imam. A sada… Sada mi sve to nije važno. Bodići, čarapice, zvečkice, plastični tricikli, to je ono što sada obožavam da kupujem. Sada ću mu kupiti onog plišanog medu, a one čizmice mogu da sačekaju (naravno da ću umesto čizmica, kupiti nešto njemu).
Stanem ispred ogledala i ne gledam u sebe, već u mog sina. On je postao centar mog sveta. Moja ljubav je beskranična.
Skoro sam pročitala nešto što me je oduševilo: “Beba koja plače, upozorava vas na sledeće: moraš me voleti i kad plačem i kada te budim usred noći i kada ti oduzimam vreme i kada ti teram inat i kad nešto pogrešim i kada ti okrenem leđa i kada odem od tebe. Ja sam tvoja zauvek. I ti moja.” Potpuno tačno.
Hvala na objavi mog bloga…mnogo ste me obradovali
Prijava na newsletter
Prijavite se na RSS izvor vesti
Možete se prijaviti vesti sajta Moja beba putem svoje e-mail adrese kako bi redovno primali vesto u vaše mail sanduče. Unesite vaš e-mail i klinkite Prijavi se!
Poslednji komentari
Još vesti
Arhiva vesti
Zeleni zmaj
Copyright ©2012 Moja beba.